REČ UREDNIKA: DRUŠTVO PAPAGAJA
Autor megatrender | 6 Mar, 2008
Reč urednika
Episode VII: Društvo papagaja
Čovek je gospodar reči koje je prećutao, a rob onih koje je izgovorio. Dakle, ćutanje je zlato – naročito onda kada se vaše mišljenje razlikuje od opšteprihvaćenog ( čitaj: podobnog ).
Zašto?
Ko zna, možda zato što žabokrečini ne prija talasanje – no, nemojte me držati za reč.
Kad smo već kod „držanja za reč“ i davanja iste, na osnovu životnog iskustva došla sam do zaključka: ako ikada budem bila u mogućnosti da osnujem svoje preduzeće, baviću se proizvodnjom higijenskog papira pod brendom: „Dajem reč“®. Mislim da je ta fraza toliko izgubila na svom prvobitnom smislu, da bi naziv proizvoda bio sasvim pogodan ( jer i fraza i proizvod imaju otprilike istu namenu ).
Elem, protekli period obeležilo je posrtanje velike „Zvezde“ – Džaje – super, ultra, mega, giga heroja.
Ko bi pomislio da Džaja nije svetac? U stvari, ne... Ko bi pomislio da je Džaja možda samo običan čovek, koji osim veštog para nogu i simpa osmeha ima i levu ruku, a boga mi i desni džep?
Bio on kriv ili nedužan – svejedno je. Postao je u trenutku samo običan smrtnik, a ljudska priroda nije na ceni, već samo ona božanska.
Naredni događaj koji je ostao urezan u korice istorije je i otcepljenje Kosova. Nema porodice, sokaka, ćoška ili prodavnice, bloga ili foruma, koji nisu dobili svoju dozu mentalno-(ne)demokratsko-(ne)moralne diskusije o tome.
Naravno, niko nije očekivao takav rasplet ( iznenadio nas je kao putare sneg u sred januara – LOL! ).
Rečnik u svim diskusijama praktično identičan – nezavisno od zanimanja, nivoa obrazovanja, životnog iskustva ili starosne dobi.
Ima nečeg neobičnog, čudnog... gotovo neprirodnog kada rečenicu : „Daću i poslednju kap krvi za Kosovo!“ izgovore dečak, mladić i starac. Nekako, iako su u pitanju teške, patriotske reči – nešto tu nedostaje. Nisam sigurna šta, a možda i jesam, ali jednostavno ne želim da kažem.
Naravno, događaj takvih srazmera nužno proizvodi nove zvezde. U ovom slučaju u pitanju su „zvezdice“ specijalizovane za mažnjavanje firmiranih krpica.
Nisu se proslavile, jer su bile dovoljno „blesave“ da priznaju da kradu ( reklo bi se čak sa određenom dozom ponosa ), a još „blesavije“ da kažu da nisu jedine koje to čine – što je, naravno (?) potpuno svetogrđe. Iz istog razloga popile su crveni karton.
A da li su „zvezdice“ heroji običnog naroda? Ne, nisu.
Da li su neljudi, vanzemaljci? Ne, nisu.
Žrtve? Vrlo je moguće.
Da li bi im bilo oprošteno da su krale hleb? Naravno da ne bi, jer sit gladnom ne veruje.
I šta to govori o nama? Kako preživeti u tom i takvom svetu?
Mogla bih da vam kažem istinu, ali pošto sam svoju lekciju naučila, preostaje mi da vam kažem samo jedno:
„Poli hoće kreker! Kreeeeeek!“
Zašto ste uopšte pročitali ovaj tekst i da li vas je učinio trezvenijim, drukčijim, možda čak i pametnijim?
Ko će znati. Mislite o tome.
Poštovani, u pripremi je 19. izdanje časopisa Megatrender.
